AKO NIJE PROPAST SISTEMA VREDNOSTI ONDA JE SIGURNO NJIHOVA EVOLUCIJA!

Svako od nas je uveren da ima ugrađene sisteme vrednosti. Svi mi smatramo da u većini slučajeva postupamo u skladu sa vrednostima koje smo vaspitanjem i iskustvom stekli. Ipak, da li je zaista tako?

Mudriji kažu da su se vrednosti oduvek menjale. Oduvek je bilo da je došlo vreme teže i vrednosno lošije nego ono prethodno. Nove generacije su oduvek, drugačije, nerazumnije nego one prethodne. To je tako! Uvek je bilo i biće. Međutim, sa svakom novom generacijom promene su sve intezivnije, ubrzanije, drastičnije, zar ne?

Pitanje je samo da li je reč o evoluciji vrednosti ili o njihovoj propasti? Šta MI možemo da uradimo?

Ko smo to Mi?

Američki stručnjaci nas zovu Milenijalci (Tvengi, 2018). Prema nekim drugim podelama mi smo Digitalni imigranti (Smol, Vorgan, 2011) jer smo ušli u digitalni svet kao zreli ljudi, sa izgrađenim sistemima vrednosti, stabilnim mentalnim zdravljem i moždanim veštinama na koje savremene tehnologije nisu uticale.

Ponosno nosimo najbolje godine pune zrelosti i snage. Funkcionišemo sa pripadnicima starije generacije, Generacije X (Tvengi, 2018). Razmišljanja su nam slična, stavovi i celokupan odnos prema životu, smislu i vrednostima nam se ne razlikuju previše, jer smo generacijski bliski. Mi imamo poštovanja i razumevanja prema Bebi bumerima (Tvengi, 2018). Poštovanja jer smo vaspitani, a razumevanja jer znamo kako im je. Mi smo ih “smenili” donoseći im novine i turbulencije. Intrigiraju nas pripadnici Aj-generacija. Oni su smenili nas, a Mi smo ostali uklješteni u haosu tranzicije vrednosti!  

Redosled generacija baziran na godinama rođenja prema Džin Tvengi (Tvengi, 2018).

Ko su Oni?

Digitalni domoroci (Smol, Vorgan, 2011) tinejdžeri i mladi u ranim dvadesetim godinama. Oni su Aj-generacija koja je nazvana po engleskom slovu I (kao Internet) ali i prvom slogu Ajfona.

Оvi Postmilenijalci su doneli nove poglede na svet i drugačije vrednosti. Naše, stare vrednosti postale su nefunkcionalne u Novom vremenu a njihove vrednosti nisu u skladu sa našim starim. To je zbunjujuće. Čini nas nesigurnijim i ranjivijim, jer suočavamo se sa nepoznanicama, svedočimo transformisanju svega u šta verujemo i dopuštamo izumiranje vrednosti na koje smo ponosni.

I Mi i Oni u stanju smo da se nosimo sa velikom količinom informacija. Svi imamo velika očekivanja. Ali Mi  smo spremniji da se žrtvujemo, potrudimo i aktiviramo. Oni smatraju da im sve samo po sebi pripada bez velikog truda.

Oni su prepuni samopouzdanja bez pokrića. Hladniji su i manje empatični, jer na kraju krajeva njih su vaspitavali i digitalni mediji i savremene tehnologije.

Praksa pokazuje da su Oni ograničeniji, pa opet češće dolaze do genijalnih otkrića i naučnih dostignuća. Da su trapaviji, pa opet ranije postižu sportske uspehe i osvajaju medalje, nesposobniji a brže se probijaju i bolje snalaze u biznisu ili trci za popularnost. Zapravo, Oni jure izuzetnost. Za njih prosečnost kojoj smo mi težili nije dovoljna, ona je postala neuspeh.

Napadno samopoštovanje čini ih prepotentnim i uverenim da mogu postati, posedovati i činiti sve što požele. Nama, pripadnicima generacije kojom dominira praktičnost, odlučnost i igra na sigurno, farsa na društvenim mrežama kako je sve uvek super čini se defektna ali i primamljiva u isto vreme.

To nas zbunjuje. Čini nas nesigurnijim i ranjivijim.

Zavidimo im mada smo svesni da se oni trude da budu ono što nisu i prikazuju samo ono gde su najlepši, najzgodniji, najsrećniji, najdruštveniji, najveseliji, najnaputovaniji, najzadovoljniji… Iako još uvek verujemo da je sasvim u redu biti ono što zaista jesi, i znamo da je nemoguće biti neprestano nasmejan, neumorno pozitivan, maksimalno doteran, povremeno se pitamo šta sa nama nije u redu.

Savremene tehnologije i socijalni mediji rasplamsali su narcizam, stvorili individalizam i pomogli da se osećamo inferiornije u odnosu na nove generacije. Primorali su nas da se prilagodimo kako bi bili konkurentni i zauzeli mesto u virtuelnom svetu.

A što se novih generacija tiče, sva površna zadovoljstva, samodovoljnost, spoljašnjost, materijalnost kad tad će se okrenuti protiv njih. Umreženost nikada neće pobediti usamljenost i depresivnost. Tehnološka povezanost nikada neće zameniti intimnost, lagodnost življenja anksioznost a izobilje duhovno siromaštvo. Što sve više budu udovoljavali samo sebi sve više će biti mentalno i emotivnо nesigurniji, živeći besmislene živote.

Zato ostanimo dosledni, hrabrost je negovati vlastite vrednosti. Ne posustajmo ni kada se čini uzaludno ostati na težem ali ispravnom putu. Birajmo vrednosti jer nam one kao zvezde osvetljavaju život – čine ga uspešnijim, srećnijim i ispunjenijim. Negujmo naše stare vrednosti i odgovorno ih sledimo. Tako osvajamo slobodu, dostižemo mir i uživamo nezavisnost.

BITI DAMA NIJE LAKO, DAMA BITI NE MOŽE SVAKO

jer Dama je:

nasmejana – ne smeška se i ne kezi;

blistava – ne cakli se i ne blješti;

neobnažena – voli  da se sluti;

drugačija – ne uobražena;

posebna – ne tiha;

pouzdana – ne naivna;

spontana – ne proračunata;

empatična – ne sebična.

Slika preuzeta ODAVDE

Biti Dama nije lako, Dama biti ne može svako

jer Dama:

ne likuje – oprašta, ne zaboravlja;

pleni – ne osvaja;

neguje lepotu – veliča duh;

vežba zdravlje – jača um;

ne strahuje – suočava se;

uživa – ne fotografiše;

učestvuje – ne snima;

drži do sebe – poštuje druge!

PATRIOTIZAM POSLEDNJEG TITOVOG PIONIRA

Slika preuzeta ODAVDE

Patriotizam je vaspitanje, ne opredeljenje. Ponos, a ne sumnja. Ljubav al ne moć. Sloboda, a ne interes. Strah al ne sebičluk. Privilegija, a ne mediokritet. Posebnost al ne egoizam.

Nasleđe koje nosiš. Od snažnog oca; hrabre mame; ćutljivog dede; zabrinute bake.

Volja koju osećaš. Podrazumevaš kao odluku; ostavljaš kao legat; vraćaš kao dug.

Izbor koji učiš. Breme ili čast. Ludost ili mudrost. Večnost ili spas. 

Patriotizam postoji. Kao poklon klincu; zahvalnost curici. Kao odgovornost čoveku; saosećanje ženi.

Patriotizam je vaspitanje, ne opredeljenje.

Slika preuzeta ODAVDE

PREVENCIJA SAJBER ZAVISNOSTI

O sajber zavisnosti se gotovo i ne govori pa možemo polemisati o razlozima takve apatije. Interes je nešto što mi prvo pada na pamet. Profit medijske industrije koja nastoji da osvoji što više novih korisnika svojim sajber uslugama, ponudama i sadržajima.

Takođe, korist društva koje ne želi odgovorne, samosvesne ljude, već poslušnu, prilagodljivu masu, opet, u cilju ostvarivanja što većeg profita manjine.

Najlakše je narodu “zamazati oči” zadovoljavanjem formalnosti. Osloniti se na prosvetu ili zdravstvo na primer kao stubove društva, a povodom sajber zavisnosti, potpuno je apsurdno. 

Slika preuzeta ODAVDE

Šta preduzeti?

Iako je za mene, reč prevencija izlizana, a kao način predupređivanja različitih socioloških fenomena bezbroj puta zloupotrebljena, moram priznati da je Prevencija najefikasniji način sprečavanja pojave štetnog sajber uticaja i bolesti zavisnosti. Za takav, najbolji način je uvek potrebno vreme i velika količina truda i strpljenja.

Ono što bi Prevencija trebalo da uključi je paralelno, realizaciju edukativnih i promotivnih aktivnosti i negovanje naučno-istraživačkog rada. U širem smislu to podrazumeva medijsko opismenjavanje ali i podizanje nivoa svesti o postojanju bolesti sajber zavisnosti, o njenim efektima, simptomima i posledicama.

Od velikog je značaja usmeriti se, u procesu Prevencije, na porodicu kao ciljnu grupu. Pre svega zbog toga što je porodica ključni faktor u procesu vaspitanja dece sa ciljem da im između ostalog usadi zdravo ponašanje i odgovorno korišćenje medija; zbog toga što porodica nema zamenu (Jul, 2020) i zbog toga što verujem i polažem nade da je porodica ta koja može promeniti odnos društva prema problemu. 

KORISNO I VAŽNO:

• bez obzira kojoj starosnoj dobi pripadamo koristiti tehnologije tako da ne ugrozimo lične kvalitete i da ne dozvolimo da mediji upravljaju našim životima nego mi njima,
• nastojati i/ili insistirati na otkrivanju sopstvenih sklonosti i novih interesovanja,
• osmišljavati aktivnosti i izbegavati pasivni način zabave, baviti se fizičkom aktivnošću,
• usmeriti se na umne aktivnosti poput sviranja muzičkog instrumenta, čitanja, igranja društvenih igara, slikanja, učenja stranog jezika, meditiranja,
• balansirati između toga šta radimo, kako i koliko dugo onlajn,
• komunicirati što više uživo i uvežbavati svoje socijalne veštine,
• ukloniti aplikacije i igrice da budu što manje lako dostupne.

Cilj nije promovisati zabranu upotrebe medija i tehnologija. Suština je kontrolisati moć novih medija i savremenih tehnologija a ne dozvoliti da oni kontrolišu nas. Razgovorom, kroz međusobno poštovanje, razvijati ličnu odgovornost dece u korišćenju medija ali isto tako ne zaboraviti da je roditelj prvi primer detetu i model koji će dete oponašati. I ma koliko surovo zvučalo, apelovati na porodicu kao dominantni protektivni faktor koji će se boriti za dobrobit svog mikrosveta.

NE IGNORIŠITE SIMPTOME

Slika preuzeta ODAVDE

Šta uradite neposredno posle buđenja? Čime se zanimate dok čekate u redu, ili u gradskom prevozu? Kako koristite trenutke slobodnog vremena? Šta prvo dohvatite kada ste neraspoloženi ili osetite nalet dosade?

Bezazleno traćenje vremena online, postepeno i čini se neprimetno, postaje preokupacija i pretvara se u oblik poremećenog ponašanja. Hronično konzumiranje medijskih sadržaja i savremenih tehnologija odnosno savremena bolest zavisnosti – sajber zavisnost.  

S obzirom da nesumnjivo govorimo o stvarnoj bolesti, veoma je korisno i razumno izložiti njene simptome – objektivne znake koje zavisnik ne može i neće da prepozna, a njegova okolina često zanemaruje.

U sistematizovanju simptoma pomogle su, između ostalog, knjige Bolesti zavisnosti, dr Dragoslava Nikolića i Internet mozak, Gerija Smola i Gigi Vorgan.

Simptomi bolesti

• smanjena koncentracija,
• osećaj praznine, bezvoljnosti, nedostatka životne energije,
• promene raspoloženja,
• uznemirenost, ljutnja i bes kada se zabrani, ograniči i kritikuje upotreba tehnologija,
• kompulzivno ponašanje,
• neadekvatno emocionalno reagovanje u svakodnevnom životu i neposredno posle konzumiranja medijskih sadržaja i savremenih tehnologija – agresivnost, razdražljivost, malodušnost, nezainteresovanost,  
• uzbuđenje i zadovoljstvo samo dok je korisnik online,
• poricanje bolesti zavisnosti,
• nemogućnost da se prekine ili smanji online aktivnost,
• verovanje u postojanje samokontrole svojih online aktivnosti.

Koje su posledice?

Većina zavisnika ne mari za posledice (Nikolić, 2001), ne znaju da postoje ili su ubeđeni da se zavisnost i štetni ishodi njima ne mogu desiti. Međutim, posledice su brojne i štetne po psihičko i fizičko zdravlje pojedinca, porodicu, pa i društvo u celini. Usled dejstva ove bolesti, osoba oboli od poremećaja koncetracije, depresije, anksioznosti, asocijalnosti. Zavisnik narušava socijalne relacije i emotivne veze. Sputava postignuća u životu i svoje samopouzdanje (Nikolić, 2001; Smol, Vorgan 2008). Prekomernim i učestalim konzumiranjem tehnologija i medija, deca i adolescenti neretko zaostaju u emocionalnom, socijalnom i kognitivnom razvoju.

Ne zanemarujmo i ne potiskujmo simptome, jer su oni znaci na putu od uzroka do posledica, i pokazuju nam kuda smo zapravo krenuli. 

„SVAKO MOŽE DA SE NAVUČE“

Slika preuzeta ODAVDE

Kako nastaje bolest zavisnosti od savremenih tehnologija i novih medija?

Dostupnost savremenih tehnologija i novih medija i nedostatak promivisanjа bolesti zavisnosti, čini nas osetljivijim i otvara put za neprimetnu pojavu potčinjenosti i poremećaja. Prepoznavanje ove savremene pošasti i postavljanje dijagnoze još više otežava društvena prihvaćenost hronične upotrebe tehnologija i medija, odsustvo medijske pismenosti i prekomerno neznanje.

Postoje neka osnovna načela koja nam mogu ukazati na to kako bolest nastaje. Ono što je primarno je svest da SVAKO  može da se navuče (Smol, Vorgan 2008), bez obzira na pol, uzrast ili profesiju i da je reč o novoj vrsti bolesti zavisnosti koja kao i svaka bolest ima svoj uzrok, faktore rizika, tok, simptome, posledice, načine prevencije…

Faktori rizika

Na osnovu analize literature o bolestima zavisnosti i rezultata istraživanja u oblasti medija, izdvojeni su faktori koji potencijalno opredeljuju pojavu nastanka bolesti:

• ličnost pojedinca,
• porodica (vaspitanje i prenošenje obrazaca ponašanja),
• postojeći nivo medijske pismenosti i informisanosti,
• sredina (vršnjačke grupe, stepen vezanosti za školu, stavovi društva, zajednica, mediji i medijske poruke),
• modeli ponašanja koje usvajamo od svojih uzora (roditelja kao prvih primera, vršnjaka, popularnih ličnosti),
• stil i način života,
• količina vremena provedenog online, konzumiranja medijskih sadržaja i/ili upotrebe savremenih tehnologija,
• kombinacija pomenutih faktora (multifaktorski model).

Može se reći da su faktori rizika pretežno spoljašnji – enviromentalni. Međutim, u faktore rizika spada i ličnost konzumenta, potencijalnog zavisnika. Njegovo genetsko nasleđe ali i struktura identiteta i stepen razvijenosti određenih dimenzija identiteta. Istraživanje  je pokazalo da su uticajima medija podložniji nesavesni, neambiciozni, nedisciplinovani konzumenti koji imaju loš odnos sa roditeljima i nizak nivo samopouzdanja (Bečelić, 2016).  Zavisničke strukture su često ličnosti sa osećanjem manje vrednosti, povodljive, impulsivne, sa izraženom potrebom za prihvatanjem i odobravanjem od strane drugih, buntovne ličnosti i oni pojedinci koji ne mogu da sagledaju buduće konsekvence zavisnosti i zloupotrebe (Nikolić, 2007).

Neophodno je podsetiti da su potencijalni zavisnici SVI – i odrasli i mladi i deca. I za sve važi isto: ŠTO SMO IZLOŽENIJI FAKTORIMA RIZIKA, TO JE VEROVATNOĆA DA ĆE SE ZAVISNOT RAZVITI VEĆA (Nikolić, 2007).

Društveno prihvaćena bolest zavisnosti

Slika preuzeta ODAVDE

Novi mediji i savremene tehnologije olakšavaju život. Ponekad su, čini se čovekovi najbolji prijatelji, a ponekad “bezazleni” neprijatelji. Njihova učestala upotreba postala je stil života, ali i poseban socio-patološki fenomen, jer svako ko medije i tehnologije koristi prekomerno može, gotovo neprimetno, postati psihički zavisnik.

Iako zavisnik od medija i tehnologija robuje procesu a ne supstanci, stručnjaci (Smol, Vorgan 2008) smatraju da isti neuronski putevi u mozgu koji pojačavaju zavisnost od psihoaktivnih supstanci, mogu dovesti do kompulzivnog ponašanja tehnologijske i medijske zavisnosti.

Slika preuzeta ODAVDE

Kada patološki korisnik Interneta, igrica ili društvenih mreža, počne kompulzivno da se ponaša i neadekvatno emocionalno da reaguje – pokaže agresivnost, malodušnost, nezainteresovanost, možemo reći da je postao zavisnik. Kao i svaki zavisnik, potpuno će poricati enormnu količinu vremena provodenu sa savremenim tehnologijama i ubeđivaće sebe i druge da kontroliše svoju onlajn aktivnost. Poremetiće svakodnevni život, posao, školu, porodicu i društvene aktivnosti (Smol, Vorgan 2008). Na kraju će fizički, psihički i socijalno obeliti, i patiće.

Savremeni čovek i nove generacije njegovih sledbenika svakodnevno teže da izbegnu osećaj bilo kakve emocionalne nelagodnosti (osećanje dosade, depresivnost, anksioznost, konfliktne odnose) i da dožive trenutno zadovoljstvo, sada i odmah. Konzumacijom novih medija i savremenih tehnologija kao izvora relaksacije ili moći, obezbeđuju bekstvo od psihičke napetosti, emocionalne nelagodnosti, svakodnevice i realnosti. Vremenom, nakon početno neobaveznog korišćenja Interneta, mozak postepeno traži jači dopaminski podsticaj a pojedinac doživljava neugodnost kada nije na mreži. Postupno se javlja sve veća potreba za provođenjem vremena online a obrasci ponašanja postaju štetna navika (Nikolić, 2001; Smol, Vorgan 2008). Prema uzoru na karakteristike i definicije alkoholizma i narkomanije (Nikolić, 2001), može se zaključiti da je zavisnost od medija i tehnologija takođe oblik poremećenog ponašanja. Bolest koja predstavlja samovoljno, hronično konzumiranje medijskih sadržaja, upotrebu savremenih tehnologija i realizaciju online aktivnosti.

U našem društvu se o ovoj savremenoj bolesti zavisnosti ne govori dovoljno. Mnogima je neverovatno i nezamislivo da je moguće postati medijski i tehnologijski zavistan. Ono što otežava je činjenica da se medijima i tehnologijama ne pristupa sa negativnog stanovišta, odnosno da se prekomerna upotreba medija i tehnologija toleriše a neretko nesvesno i podstiče. Njihova sveprisutnost i dostupnost, društvena i socijalna prihvaćenost oslabili su predostrožnost pa nismo svesni da nas ugrožavaju sporo ali podmuklo; da suštinski izazivaju antisocijalno ponašanje; da ne uzrokuju smrtan ishod ali da su usled prekomerne upotrebe veoma štetni po pojedinca i zajednicu jednako kao i bilo koja druga bolest zavisnosti.

I nije ni ekstrem reći da se ove moderne bolesti zavisnosti ne plašimo ni malo, a trebalo bi.

ŠTA VIŠE ČEKAMO?!

Slika preuzeta ODAVDE

Empirijske činjenice (Bečelić, 2016):

1. adolescenti u Srbiji nisu u potpunosti medijski nepismeni,
2. medijsko opismenjavanje adolescenata u Srbiji najčešće je svedeno na angažovanje roditelja,
3. sticanje veština medijske pismenosti je deo opšte kulture,
4. postoje identitetske konstrukcije na koje mediji imaju više uticaja,
5. utvrđena je povezanost pojedinih dimenzija identiteta i nivoa medijske pismenosti.

Adolescenti u Srbiji nisu u potpunosti medijski nepismeni

Ipak, evidentiran nivo medijske pismenosti podrazumeva minimalno znanje koje adolescentima nije dovoljno za dinamičnu i adekvatnu upotrebu medija. Medijsko opismenjavanje mladih u Srbiji svedeno je samo na nivo opšte informisanosti i veštine zasnovane na principima odgovornog vaspitanja.  

Medijsko opismenjavnje adolescenata u Srbiji najčešće je svedeno na angažovanje roditelja

To je pohvalno. Međutim, roditelji ne treba da budu dominantni agensi u procesu medijskog opismenjavanja dece.

Pre svega zbog toga što je medijsko opismenjavanje deo stručno-naučne oblasti zasnovane na teorijskim saznanjima, empirijskim istraživanjima i naučnim postulatima. Pretpostavka je da roditelji mogu biti ti koji će pružiti “prvu pomoć” – savet i sugestiju. S druge strane, neophodno je da i roditelji imaju odgovoran i znalački pristup medijima, ali i dovoljno vremena i volje da se posvete medijskom vaspitanju svoje dece.  

Sticanje veština medijske pismenosti je deo opšte kulture

Medijska istraživanja (Bečelić, 2016) pokazala su da medijska pismenost u Srbiji nije na zavidnom nivou. Građani nisu osposobljeni da tumače, analiziraju i interpretiraju medijske poruke, tako da se razvijaju u bića podložna uticaju i manipulaciji medija. Medijska pismenost zato postaje imperativ Novog doba i neophodna kognitivna, psihološka i uopšte građanska veština u borbi za opstanak u svetu novih medija.

Za sada, medijsko opismenjavanje mladih u Srbiji podrazumeva opšte informisanje u okviru izbornog nastavnog predmeta Građansko vaspitanje.

Postoje identitetske konstrukcije na koje mediji imaju više uticaja

Na osnovu istraživanja u području uticaja reklama (Bečelić, 2016) ustanovljeno da su uticaju medija najpodložniji adolescenti čije su identitetske konstrukcije do perioda adolescencije izgrađene na karakteristikama nesavesnosti, nedisciplinovanosti, neambicioznosti i loše izgrađenog odnosa sa roditeljima. S druge strane, rezistentniji su adolescenti čija je ličnost formirana u skladu sa moralnim, vaspitnim i obrazovnim vrednostima, zadovoljni sobom i koji potiču iz zdrave porodične sredine.

Utvrđena je povezanost pojedinih dimenzija identiteta i nivoa medijske pismenosti

Poslušni, samodisciplinovani, savesni, ambiciozni adolescenti koji imaju samopouzdanja, sposobni da prepoznaju i tumače emocije, koji nisu skloni besu, anksioznosti, depresiji, uznemirenosti i koji imaju pozitivnu sliku o sopstvenom telu, pokazali su posedovanje sposobnosti i veština medijske pismenosti.

Sasvim je jasno da se veštine medijske pismenosti, kao i bilo koje druge veštine, radom mogu steći, razvijati i unapređivati.

ŠTA ČEKAMO?

Koncept medijskog opismenjavanja treba da egzistira na sprezi i konvergenciji svih ključnih agensa koji mogu da doprinesu medijskom opismenjavanju mladih, uključujući pored roditelja i vršnjaka, i školu kao posrednika.

Za sada ne postoji svest o neophodnosti, značaju i važnosti medijske pismenosti. Ključno je prevazilaženje indifirentnosti i pasivnosti društva aktiviranjem vlasti koja će podstaći i doprineti podizanju svesti celokupne zajednice. Ipak, inicijativu moraju pokrenuti roditelji i nastavnici, pedagozi i stručni saradnici, uz podršku stručne javnosti.

Prvi i najznačajniji koraci ka unapređenju položaja i statusa medijskog opismenjavanja u Srbiji su pre svega prepoznavanje značaja medijskog opismenjavanja; kontinuirano podsticanje javnih diskusija; animiranje stručne javnosti pokretanjem većeg broja projekata u oblasti medijskog opismenjavanja; podržavanje razvoja medijskog obrazovanja nastavnog kadra; intezivno promovisanje i popularizovanje medijskog opismenjavanja uz pomoć medijske industrije; osavremenjivanje i unapređivanje naučno-istraživačke delatnosti iz oblasti medija i uticaja medija; aktivno podržavanje i organizovanje konferencija, seminara, predavanja; pojačavanje i redizajniranje medijskih kampanja u aktivnostima usmerenim ka unapređenju medijskog opismenjavanja.

U skladu sa svojim ingerencijama, partnerskom saradnjom, svi treba da podrže značaj medijskog opismenjavanj. Interakcijom da doprinesu jačanju pozicija medijskog opismenjavanja i time ubrzaju njegovo implementiranje u društvo.

NEIZVESNOSTI RODITELJSTVA Novog doba

Slika preuzeta ODAVDE

Sve veći broj mladih koji planiraju roditeljstvo imaju potrebu da razgovaraju o relaciji deca – savremene tehnologije. Za njih su postala veoma važna pitanja: koliko deci na dnevnom nivou dozvoliti „razonodu“ uz pametne telefone, sa koliko godina ih „upoznati“ sa novim medijima, postoje li posledice po decu izazvane preteranom konzumacijom interaktivnih ekrana, kakva je uloga roditelja itd., itd.

Slika preuzeta ODAVDE

Roditeljstvo zabrinjava i plaši više nego ikada pre. S jedne strane, zbog mnoštva izazova, a sa druge, zato što je i deci i roditeljima zahvaljujući savremenim tehnologijama, sad i odmah, sve dostupno. Budući roditelji sve češće strahuju i od eventualnih negativnih promena u dečijem mozgu, koje su itekako moguće.  

S obzirom da postoje pojedinci koji se ne mogu nositi sa simultanim aktivnostima i zahtevima Novog doba, ovaj tekst nastoji da informiše buduće roditelje, a ne da ih dodatno obeshrabri. Informisanost i znanje (kao rezultat novomedijske pismenosti – značajne veštine neophodne za roditeljstvo današnjice), postaće izvor snage i sigurnosti.

Najjednostavnije rečeno, dečiji  mozak oblikovaće se u zavisnosti od načina na koji ga koriste. Sinapse, veze između ćelija, će jačati odnosno slabiti i na kraju biti eliminisane u zavisnosti od toga kako se upotrebljavaju. Naravno da će, između ostalog, upotreba savremenih tehnologija uticati na promene u neuronskim mrežama.

Hronično i prekomerno izlaganje dečijeg mozga digitalnim audio-vizuelnim stimulacijama usloviće razvoj neurona i sinapsi a samim tim i adaptiranje mozga (odnosno neadaptiranje).  Preterano izlaganje tehnologijama može kod male dece usporiti razvoj govora (Zimmerman, Christakis, Meltzoff, 2007), izazvati neosetljivost na stvarni svet oko sebe, prouzrokovati zavisnost od tehnologija, emocionalnu nezrelost. Sve učestalija pojava je poremećaj deficita pažnje (Smol i Vorgan, 2011), a posebno su osetljiva deca tokom prvih nekoliko godina života. Dakle, pored genetike, i okruženje će uticati na prouzrokovanje određenih poremećaja kod dece (Smol i Vorgan, 2011).

Neki stručnjaci tvrde da poremećaji pažnje nisu pravi dijagnostički poremećaji i da to nije bolest već da je nov način formiranja modernog mozga koji se prilagođava sveprisutnoj tehnologiji (Smol i Vorgan, 2011) – odnosno okruženju. Iako deluje bizarno, prema ovakvom stanovištu, teško održavanje pažnje, izbegavanje mentalnog napora, zaboravnost, poteškoće u organizovanosti, osećanje nemira, nestrpljivost, izbegavanje mentalnog napora, smanjena sposobnost direktne komunikacije, vrpoljenje, neprikladno kretanje itd. prihvatljiva su ponašanja u budućnosti.

Da li je to pravac evolucije ljudskog mozga koji istinski želimo svojim potomcima?

Slika preuzeta ODAVDE

Preporuka je da deca mlađa od dve godine uopšte ne koriste interaktivne ekrane. Uputno je ne dozvoliti da dragocenu komunikaciju za obrokom zamene novi mediji. Da užitak u slobodnom vremenu i porodičnu atmosferu ne ugrozi „lažni sjaj“ sajber igračaka.

Kad god ste u prilici ponudite svom malom detetu opciju odlaska u šetnju, boravka u prirodi, igranje i komunikaciju „uživo“ sa drugom decom, društvenu igru, crtanje, pevanje, čitanje. Inicirajte aktivnosti koje će predstavljati izazov za um vašeg deteta. Bogatite život sa svojim detetom van mreže. Uz svakodnevno ohrabrivanje, dete će istinski uživati u igri i druženju, što će vremenom postati potreba pa i način života. Nove medije koristiće tek onoliko koliko je neophodno da zadovolji radoznalost i isprati tendencije Novog doba.

Biti roditelj u digitalno, Novo doba zahteva mnogo truda. Stvarajte život van mreže, kao dobar primer i mentor svojoj deci u odrastanju uz digitalne i tehnološke izazove. Tako ćete neposredno uticati na neuronski sklop mozga svog deteta i pomoći da se mozak adaptira na najbolji mogući način. 

Budite oprezni, jer je poremećaj pažnje dijagnostifikovan i kod odraslih (Smol i Vorgan, 2011). Iznad svega uživajte u roditeljstvu, najtežem ali najlepšem „poslu“ na svetu. 

APOKALIPSA je počela!

Naučnike i proroke je od davnina privlačilo pitanje kada će na Zemlju doći sudnji dan. Za sada se dosadašnja predviđanja i proračuni nisu obistinili. Ipak, ono što se naslućuje je da je Apokalipsa počela.

Ne očekujem udar džinovskog groma ili potop izazvan srdžbom mora i okeana. Niti mislim da će nas iznenada spržiti vatra koju bljuje Božji gnev. Ne! Apokalipsa će postojati u vremenu, taman toliko da pre totalnog uništenja obeščasti i ponizi ljudski rod.  

Slika preuzeta ODAVDE

Nisu potrebna četiri Jahača apokalipse, predstavljena u Otkrivenju Jovanovom Novog zaveta, da nas uplaše simbolikom koju nose i da nagoveste buduće nedaće. Dovoljno su učinili ljudi svojim ponašanjem, nadmašivši zlo mitskih biblijskih figura.

Izvitoperenost (u prezentaciji lepote, u ispoljavanju tuge ili sreće, u izgradnji sistema vrednosti, u načinu života u kom sve češče životinje žive bolje od ljudi), se pojavila poput apokaliptičnog jahača današnjice da oduzme spokoj i sklad od ljudi i da prokrči put preostalim jahačima. Egocentrizmu koji se kao zaraza širi i uništava sposobnost sagledavanja tuđeg straha, prepoznavanja i uvažavanja različitosti mišljanja i poštovanja nečijeg truda i rada; Medijskom voajerizmu koji je izgradio kulturu potreba za posmatranjem tuđe intime posredstvom novih medija; Medijskom egzibicionizmu koji je favorizovao stil života zasnovan na želji za neprestanim eksponiranjem i privlačenjem pažnje distribucijom medijskih sadržaja; Hedonizmu kao jedinom smislu života sa ciljem da se čulno uživa i zadovoljava, pa i po cenu izostanka bilo kakve humanosti.

Ovakvo stanovište ne počiva na pesimističnom životnom pristupu, već na realističnom sagledavanju trenutnog opšteg stanja i prilika u Novom dobu.

Za apokalipsu nije neophodna epidemija, rat, Majka priroda, ni Lucifer. Gubitak ljudskosti  dovoljno je za smak sveta.

I na kraju – a pre kraja 😊, smak sveta je proizvod ljudske svesti i savesti. A to znači da postoji vera i nada da će čovek, svaki pojedinac, pre ili kasnije shvatiti, izvući pouku i na osnovu toga nastojati da se promeni… i doprineti da se promenimo.