Medijska pismenost – utopija ili imperativ

Ako govorimo o medijima i njihovom uticaju pravedno je a i razumno istovremeno ponuditi opcije zauzimanja odgovarajućeg pristupa i znalačkog konzumiranja medijskih sadržaja i poruka.

Psiholozi, razume se iznesu preporuke u skladu sa svojom strukom, pedagozi u skladu sa svojom a autentičan ekspert u oblasti teorije medija će se uzdati u medijsku pismenost.

Zašto baš medijska pismenost?

Pre svega medijsko opismenjavanje je proces koji traje čitavog života. Ne postoje starosna, rodna, profesionalna niti bilo koja druga ograničenja da bi se radilo na usvajanju i razvijanju kritičkog mišljenja.

Takođe, brojne teorije i istraživanja sugerišu da pojedinac ima moć da se odupre, suprotstavi i bori protiv dominantne kulture (Kelner, 2004); da su efekti medija uslovljeni socijalnim i kulturnim faktorima koji posreduju između publike i poruke (Lorimer, 1998); da korisnici medija mogu sadržaje da dekodiraju i interpretiraju na različite načine (Hol, 1980); da postoje faktori koji opredeljuju uticaj medija među kojima su stepen razvijenosti određenih dimenzija ličnosti, postojeći nivo medijske pismenosti, porodica (Bečelić, 2016).

Šta je medijska pismenost?

Da bi se razumeo koncept medijske pismenosti koji preferiram, neophodno je na trenutak sagledati širu sliku i upoznati se sa konceptom medijsko obrazovanje.

Počela bih od toga šta medijsko obrazovanje nije. Ono ne podrazumeva odbijanje ili ignorisanje štetnih efekata medijske poruke kako bi se obezbedila zaštita od medijskih uticaja. Ono nije pristup koji podrazumeva pasivnost, automatsko odobravanje ili odbijanje sadržaja.

Medijsko obrazovanje jeste proces medijskog opismenjavanja, teorijskog ali i praktičnog obučavanja za rad sa medijima i u medijima.

Medijsko obrazovanje je najširi pojam i u okviru definicije sadrži tri koncepta. Medijsko opismenjavanje definisano je kao proces sticanja veština medijske pismenosti – učenja o medijima razvijanjem kritičkog razumevanja, kreativnih sposobnosti i aktivne participacije, i proces sticanja teorijskih znanja. Koncept medijske pismenosti u korelaciji sa postojećim definicijama u literaturi, determinisan je kao medijska kompetencija koju čine sinteza sposobnosti usvajanja i primene teorijskih znanja, kritičkog pristupa, analize, tumačenja, vrednovanja, kreiranja i odašiljanja medijskih poruka različitih oblika, i uspostavljanja kritičke autonomije. Medijska pismenost je rezultat ali istovremeno i cilj medijskog opismenjavanja. U okviru definicije, koncept rad sa medijima egzistira u dva pravca. Prvi se odnosi na upotrebu medija kao pomoćnih sredstava u procesu sticanja znanja u nastavi, a drugi na efikasno upravljanje i rukovanje savremenim tehnologijama, digitalnim i komunikacionim medijima. S druge strane, rad u medijima konceptualizovan je kao praktičan i stručan rad i integriše teorijska i praktična znanja na kreiranju medijskih sadržaja.

Može se reći da se medijska pismenost zasniva na sledećim konstatacijama: medijske poruke nisu odraz realnosti, one realnost reprezentuju; konteksti poruka oslikavaju interese, ekonomskog, socijalnog, političkog, istorijskog, kulturalnog i estetskog karaktera; tumačenje medijskih poruka je rezultat interakcije između tumača, poruke i kulturalnog konteksta poruke; različiti mediji koriste različite jezike, koji se izražavaju različitim simbolima, formama i žanrovima; medijske predstave utiču na naše sagledavanje stvarnosti u kojoj živimo (Lemiš, 2008).

Da li je medijska pismenost utopija ili imperativ?

Razvijena društva ne ostavljaju pojedincima da se na osnovu sopstvene savesti samostalno posvete medijskom opismenjavanju. Savremena praksa svetskih i evropskih obrazovnih sistema svedoči da bi škola trebalo da bude uporište medijskog opismenjavanja.

Ipak, u Srbiji je još uvek puno kontraverzi. Pre svega, svest o značaju i neophodnosti medijskog opismenjavanja nije razvijena. Školski kurikulumi su preopterećeni pa ideja o celovitom konceptu medijskog opismenjavanja nije ni u skici. Učenici su razapeti vanškolskim aktivnostima i načinom života u Novom dobu. Nastavni kadar nije obučen da stručno odgovori potrebama medijskog opismenjavanja jer je njihova edukacija u oblasti medija površna. Medijsko opismenjavanje je neprofitabilna oblast, doprinosi podizanju kritičkog mišljenja i smanjuje mogućnost manipulisanja populacijom.

Potpuno je neodgovorno čekati promenu obrazovne politike. Medijsko opismenjavanje ne mora biti ograničeno na školski sistem.

Iako samo deset do petnaest posto dece razgovara s roditeljima o tome šta su gledali (Košir, Zgrabljić, Ranfl, 1999), istraživanja pokazuju da su u datim uslovima u Srbiji roditelji najčešći agens koji učestvuje u medijskom opismenjavanju mladih (Bečelić, 2016). Roditelji su ti koji mogu da pomognu deci da razumeju medijske sadržaje, da ih podstiču na selektivnu upotrebu i kritički pristup, da intervenišu kada je neophodno (Lemiš, 2008).

Nastaviću da iznosim preporuke i mogućnosti koje su na raspolaganju roditeljima kao „prva pomoć“. Međutim, najefikasnije bi bilo da postoje jasno definisani izvori, zasnovani na naučnim saznanjima, odgovarajućim obrazovnim alatima i metodama, stručnim edukatorima, sa kojih će svi zainteresovani moći da crpe odgovarajuća znanja i veštine.

Nastojaću da podižem svest o neophodnosti i značaju medijskog opismenjavanja, jer ono ne treba i ne sme da postoji samo kao sanjarija nekolicine.

U međuvremenu, preporukama iz prethodnih tekstova, dodaću moduse medijskog opismenjavanja kao lične strategije, koje navodi stručnjak za medije Džejms Poter:

jačajte svoj lični položaj, podizanjem svesti o sopstvenim ciljevima prilikom korišćenja medija;
usmerite se na korisnost medija uz potpunu svest o izloženosti uticaju medija;
usmerite se ka sticanju znanja i ne dozvoliti da mediji odrede količinu i vrstu informacija koje dobijate;
pravite razliku između realnosti i iluzije, proveravajte svoje stavove i
PREUZMITE LIČNU ODGOVORNOST PRILIKOM UPOTREBE MEDIJA (Poter, 2011).